ПОШАЉИ СВОЈ ФИЛМ!

MИШЕЛ СИМАН, ФИЛМСКИ КРИТИЧАР

Поштован писац и уредник Мишел Симан, аутор књиге о Стенлију Кјубрику и главни уредник филмског часописа ‘’Поситиф’’ одржао је на 39. ФЕСТ-у мастер клас. Готово педесет година пише о филму и блиско сарађује са многим филмским ствараоцима. Можемо рећи да је Мишел Симан дуже од пола века кључни сведок историје филма. На питање како оцењује српске филмове и теме којима се баве овдашњи аутори господин Симан је рекао како је  у данашње време тешко оцењивати светску продукцију, у коју убраја и овдашњу.
 
- Мапа светског филма данас је много разноврснија него што је била пре педесет година. Тада је тек неколико филских редитеља из Јапана било познато у светским оквирима, као и пар азијских, и то је било све. Остале кинематографије из тог дела света представљале су неистражену територију. Данас постоје сјајни филмови из Кине, Хонг Конга, Кореје и Јапана који завређују пажњу. Данас не постоје подстицајни услови за прављење иновативних филмова и то првенствено због услова финансирања. Европске телевизијске станице баве укалупљене филмове који су намењени широкој публици и у таквој ситуацији готово да не постоји могућност за иновације.
 
Мислите ли да данас продуцентске куће и телевизије воде главну реч кад је у питању доношење одлука о снимању филмова?
 
- Недавно сам био на састанку са представницима телевизије Арте који су одбили да снимају један филм пошто нису, како су објаснили, могли да замисле како би тај филм требало да изгледа након што су прочитали сценарио. Рећи нешто тако глупо било је немогуће замислити и чути пре педесет година. Након тог одговора питао сам директора Атреа да ли би након читања сценарија за филм Хирошима, љубави моја, ико могао да замисли да ће то бити такав филм. Марло је једном рекао једну чувену реченицу током 60-тих у данском парламенту, да је ико могао да након сценарија Оклопњаче Потемкин замисли такав филм, онда би свако могао да буде Ејзенштајн. Велики је проблем што данас важне одлуке у вези са филмом доносе технократе, необразовани људи које једино занима гледаност и рејтинг. То су људи који имају знање из бизниса, а не из умености. Они филм не познају и према томе њихове одлуке су често обесхрабрујуће. Наравно, увек ту постоје квалитетни аутори који успеју да се провуку између две капи кише и да направе квалитетан филм, али нажалост, таквих је веома мало.
 
Имајући у виду овакве, не баш охрабрујуће чињенице, какав савет можете дати младим ауторима који су тек на почетку своје каријере?
 
-  Један немачки естетичар рекао је за редитеље постоји двострука опасност – или да остану уседелице или да постану курве. Уседелице праве филмове за критичаре и за фестивале, а курве праве филмове за неку замишљену публику коју чине милиони људи. Постоји још једна лепа реченица коју је изрекао један критичар, а која гласи – ако непрестано трчите за гледаоцима, на крају ћете видети своју позадину.
 
Шта мислите о овдашњим ауторима?
 
- Нажалост, непријатно ми је јер не могу да одговорим на то питање пошто су савремени српски филмови слабо присутни на иностраним филмским фестивалима. Имам носталгично сећање на велико доба југословенског филма које је мој часопис здушно подржавао. Велики траг оставили су Павловић, Ђорђевић и Макавејев, а о осталима нажалост нисам компетентан да говорим.
 
Каква је тренутна ситуација у француској кинематографији?
 
- Што се тиче француске продукције, мислим да је она успела да избегне тај свеопшти талас снижавања квалитета који је прекрио остале европске кинематографије. У Француској се годишње сними 230 филмова и ту се једноставно мора наћи квалитетан филм. Наравно, постоје и многи филмови који заостају, али сама чињеница да се неколико француских филмова током године издвоји на највећим светским филмским фестивалима, довољно говори о њиховом квалитету.